Zechariah 5

1Potom opet podigoh oči svoje i vidjeh, a to knjiga lećaše. 2I on mi reče: šta vidiš? A ja rekoh: vidim knjigu gdje leti, dužina joj dvadeset lakata a širina deset lakata.

3Tada mi reče: to je prokletstvo koje izađe na svu zemlju, jer svaki koji krade istrijebiće se po njoj s jedne strane, i koji se god kune krivo istrijebiće se po njoj s druge strane. 4Ja ću je pustiti, govori Gospod nad vojskama, te će doći na kuću lupežu i na kuću onome koji se kune mojim imenom krivo, i stajaće mu usred kuće i satrće je, i drvlje joj i kamenje.

5Potom izide anđeo koji govoraše sa mnom, i reče mi: podigni oči svoje i vidi šta je ovo što izlazi. 6A ja rekoh: šta je? A on reče: to je efa što izlazi. I reče: to im je oko po svoj zemlji. 7I gle, podizaše se talanat olova, i jedna žena sjeđaše usred efe.

8I on reče: to je bezbožnost. I vrže je usred efe, i vrže onaj komad olova ozgo na ždrijelo joj. 9I podigoh oči svoje i vidjeh, a to dvije žene izlažahu, i vjetar im bijaše pod krilima, a krila im bijahu kao u rode, i digoše efu među zemlju i nebo.

10I rekoh anđelu koji govoraše sa mnom: kuda one nose efu? A on mi reče: da joj načine kuću u zemlji Senaru; i ondje će se namjestiti i postaviti na svoje podnožje.

11